IRENIN VAL POZITIVE I VESELO LAJANJE NAPUŠTENIH PESEKA

Azil Dumovec

      Kako je volonterka i udomiteljica Irena Kovačević priču prepustila svojoj kućnoj ljubimici Chloe, inače križanki terijera, bilješka o samozatajnoj, ali ponosnoj vlasnici  udomljene kujice Ireni, stiže nam iz azila Dumovec, gdje je gđa Irena ne samo jedno  štene udomila nego je ostavila traga u svojemu nesebičnom  i inventivnom radu s napuštenim psima, od kojih je mnogima i sama vlastitim zalaganjem pomogla pronaći novi dom i nove gospodare i prijatelje.
Irena je naša volonterka već više od godinu dana, a ističe se od ostalih volontera po tome što je izrazito ažurna i u kratkom vremenu napravi više negoli bismo svi zajedno u azilu očekivali.
      Počelo je tako da nam se Irena javila da želi šetati pse u skloništu i tako im pomoći, koliko je to u njezinoj moći. Budući da je svaki vikend redovito dolazila u Dumovec šetati svoje novostečene prijatelje, vidjela je da bi se te šetnje mogle znatno unaprijediti. Irena se tako dosjetila da u skloništu možemo organizirati jednu ogradu u kojoj bi psi BEZ LAJNE mogli uživati u trčanju, igri i u svim radostima slobodnog kretanja jer, naime, većinu vremena provode u kavezima.
      Irena je tako potpuno samostalno pokrenula čitavu kampanju za skupljanje sredstava za izgradnju "psećeg igrališta". Tako smo u kratkom roku, u 11. i 12. mj. prošle godine od građana grada Zagreba prikupili mnogo malih priloga koji su na kraju, kada smo ih sve stavili na "hrpu", bili više negoli dovoljni da se izgradi pseće igralište. Irena je jedina volonterka (dosad) koja je u tako kratkom roku uspjela napraviti doslovce "čudo" i donijeti toliko sreće psima koji u skloništu čekaju na novi dom. Ona je u svima nama, svojom jednostavnošću i skromnošću pokrenula val pozitive, tako da smo nastavili oplemenjivati igralište za pse i trenutno skupljamo donacije za agility sprave za treniranje pasa u tom prostoru.



KUJICA  CHLOE IZ DUMOVCA SAD U JARUNU – CURA I POL!

Napisala ponosna vlasnica Irena Kovačević:

               Volontersko uključivanje i svaka intimna odluka da izravno pomognemo napuštenim kućnim životinjicama ili, kako ih  s poštovanjem i ljubavlju tituliramo kao kućne ljubimce, od međusobnog druženja  najčešće imamo i obostranu korist. Njihova intima i instinkt prelaze na nas,  postaju dio nas, počinjemo osjećati njihovim osjetilima, instinktivno počinjemo razmišljati, pa čak i govoriti poput njih i za njih.To su dosad pokazale brojne volonterke i volonteri, s kulminacijom u trenutku intimnog odabira i odluke da poneko od tih beskrajno zahvalnih stvorenja iz azila i azilskog režima prenesu u vlastiti dom, u kuću, na dvorište  i u život. Koga god smo od volontera-udomitelja zatražili samo podatke za priču, uglavnom bismo dobivali gotovu priču, bez ikakve potrebe za profesionalnom intervencijom, nego – čitaj, pa uživaj!
Od nekadašnje volonterke, a sada ponosne udomiteljice i vlasnice kujice Chloe, Irene Kovačić dobivamo priču u prvom licu jednine.

Priča, bivša stanarka azila, koja je u međuvremenu Dumovec zamijenila s domom u Jarunu:

Ja sam Chloe, ona crna čupavica koja se iz Azila preselila na Jarun.
      Moja obitelj nije odmah znala da sam baš ja savršeni pas za njih, ali sada znaju. Najprije su čuvali jednu drugu bebu iz Azila i tražili za nju dom. Mislili su da je dovoljno što imaju psa Teddyja i da ne trebaju više pasa. Kad su toj bebi pronašli dom i predali je – shvatili su da su jako tužni za njom i da bi zapravo mogli imati dva psa.
     Onda su došli u Azil po mene, ali opet su se zabunili. Dopala im se moja "cimerica" i htjeli su uzeti nju. Srećom, ona je već bila rezervirana. I tek tada su sve dobro promotrili i uočili da sam ja najmanja, da sam sva mokra i blatna, da kašljem i da mi je hladno na snijegu. I vidjeli su da sam ispod tog sloja blata – ja najljepša pseća beba koja postoji.
         Tog dana stigla sam u svoj dom. Nisu bili odmah baš pristojni prema meni, rekli su mi da smrdim k'o mali tvor. Okupali su me i osušili fenom. Onda su me opet okupali, jer sam valjda i dalje bila mali tvor, i opet osušili fenom. E, tek tada su krenuli komplimenti.
         Dobro sam se najela – svi su se čudili kud toliko hrane trpam! Sad se manje čude, ali me nekad zovu termit.
         Upoznala sam Teddyja i jako mi se sviđa – sve mi pušta, čak i da mu kradem hranu i čupam za uši.
         Ne čupam ga jako – samo ako se mazi baš kad se ja moram mazit –  onda ga malo čupnem da se makne. Doduše, ja se moram puno maziti, al' on je i onako već odrastao pas i valjda se mogao do sad dovoljno mazit. Ponekad nas zajedno maze, jednog s jednom rukom, drugog s drugom. To je isto oke.
         U svakoj sobi imamo po dva krevetića. Iz nekog razloga Teddy misli da je uvijek jedan krevetić za njega – a nije. Imamo dva da ja mogu skakutati iz jednog u drugi. Srećom Teddy je bistar i brzo kopča – dovoljno je da stanem i gledam u krevet u kojem on leži i on se makne na kauč. To mu prepuštam, ja se ne penjem na kauč. Tamo ne smijem kopati i gristi, pa su mi draži moji krevetići.
         I moji ljudi me jako vole. Kažu mi da sam preslatko malo čudo, da sam pravi cirkus. Smiju se čak i kad radim malu štetu. Kad čupam cvijeće ili prolijevam vodu kažu mi da ću dobiti čvrgu, ali se pri tom smiju pa ta čvrga i ne zvuči opasno. Jedino ne smijem gristi namještaj – to je velika šteta. Onda viknu NE i ja poslušam. Nije da se baš bojim tog NE, poslušam jer volim kad se smiju. Svima me hvale da sam cura i pol. Pa i jesam. Kad sam stigla imala sam 3,5 kg,  a sada imam 9. Zapravo s 9 sam dvije i pol cure - ako se dobro izračuna.
       A često se sjetim svojih prijatelja iz Azila – i ljudi i pasa. Ljudi se sjećam s velikom ljubavi jer da me oni nisu spasili s ulice moja obitelj ne bi bila potpuna, a svojim četveronožnim prijateljima iz Azila od srca želim da su već pronašli ili da će uskoro pronaći obitelj koju će moći nasmijavati kao ja svoju. Mi psi to jako dobro znamo, za uzvrat trebamo samo malo ljubavi.

     A može i puno!