Opet prisilno buđenje. Ovaj put – sova!
Jeste li ikad u jedan poslije ponoći slušali sovu s otvorenim prozorom spavaće sobe? Ako jeste, kako ste se osjećali? Ja  se  osjećam ... ne znam, kaj  da  velim! Nije  da  sam ljut na nju što me tako bezobzirno  probudila;  njeno hu-hu, hukanja (ili cuvikanje – još sam zbunjen) u tišini noći pobuđuje u meni neku davno zaboravljenu nelagodu iz djetinjstva.
         Premda mi je vrlo rano postalo jasno da su sve to priče za malu djecu – a da polije toliko  godina  –  ponovo ne mislim na ona zloslutna  objašnjenja kako je sovin huk pod prozorom znak da će u kući netko umrijeti! Ne mogu se, ovako topao od kreveta i sna, oteti dojmuda sam u te priče nekad ozbiljno vjerovao...
         Noćas me,  kad  sam i tako  već  budan,  zoologija ipak  više  zanima  od metafizike. Naginjem se kroz prozor ne bih li kod škrte svjetlosti ulične sijalice sovu negdje ugledao. Zaboravio sam kako izgleda. Njene krupne, šestarom  precizno zaokružene, oči promatraju me iz tmine! Šćućurila se na stupu susjedove ograde  i cuvika  (ne znam zašto kažu da sova huče, kad njezino glasanje nije huk, nego cuvik!), kao da je prošlo podne, a ne ponoć.
          Ali, zamalo zaboravim da su sove noćne ptice, one danju spavaju. Na sovu  se, znači,  ne  odnosi  kućni  red i Zakon  o  kršenju javnog  reda i mira. Ona ima pravo na svoj noćni život Ali, ne pod mojim prozorom! Panično tražim nešto čime bih je gađao – sve same knjige! Doduše, i među knjigama ima dosta takvih kojima bi valjalo gađati sovu na susjedovu stupu u jedan iza ponoći!
                 - Hu! - ote mi se iz grla. Sova se samo raskrili, ali ne pobježe.

                 A  sova  k'o  sova,  ništa  se  nije  promijenila:  dva  krupna  zažarena  oka.
                 U  mraku  pipam  rukom  oko  sebe,  ne  bih  li  ipak štogod našao  čime  bih  je gađao.
                 -  Hu!  Hu!  -  zaredam još  glasnije.  Sova  napokon  prhne.  Uto  u  sobu, prestrašeno dotrče djeca. Drhture.
                 Eto, kakav sam ja deda - u jedan poslije ponoći strašim vlastite unuke!
                 - Sova - velim, na što me Jana bunovno ispravlja:
                 - Nije sova, nego ćuk!
                 Sad  mi i  zoologija  u  kasne  noćne  sate ide  na jetra.  Kakva je  razlika između jedne i druge noćne ptice, koja ima veće oči i koja se kako glasa, koja huče, koja cuvika?

               I koja je pravi, a koja lažni glasnik nečije smrti u kući, na dvorištu, u ulici?
               Sutradan na uličnom stupu ugledam partu. Umro je moj susjed Matić. 
               Bili  smo  susjedi  i  dobro  smo  se  slagali,  a  kako  je  među  nama  razlika  bila  ne toliko  u  godinama,  koliko  u  porijeklu  (pokojni  je  bil  došljak  ili,  kak  bi  to  u našem  podsljemenskom žargonu  rekli, dojdek iz Bosne, a ja oriđiđi domorodac pokoljenjima), odlučim iskoristiti  svoju stalnu  novinsku  kolumnu  o  rastanku  „s  mojim  podsljemenskim susjedom Matićem“ (na čemu mi je kasnije familija naveliko zahvaljivala – drago im bilo  da sam pokojnika posvojio, proglasio ga svojim!).
               Ožalošćenima  nisam imao  srca  usput  reći  da mi je  u  noćne  sate  sova najavila  smrt  njihova  djeda, oca i  supruga, iako  nisam  znao je li to  bila  sova ili  ćuk, kako mi je autoritativno tumačila i tvrdila moja osmašica Jana. O životinjama se danas uči u knjizi Priroda i društvo.                

                Za svaki slučaj moram pogledati i na internet, makar da na slici vidim razliku  između  te dvije,  srodne,  a  različite  noćne  ptice,  koje  (barem  jedna  od njih, samo ne znam koja) noću pod prozorom  hu-hu, huče, a druga cu-vik, cuvika. I donose zloguke vijesti, da bi se to s vremenom objašnja valo kao čista  slučanjost, a za neke s vremeno bome, prešlo i u praznovjerje...