Draženka Draženović, studentica

            Sjedila sam tako jedno popodne kod mojih u kuhinji i bilo mi jako dosadno. Da idem doma il da ostanem još malo mozgala sam, kad mi moj frend Buddy uvali njušku i krilo i da šapu. Skužim da mu se ide nekud u šetnju jer u gubici drži svoju lajnu.

            Ovaj bucmasti labrador osvojio je srca cijele familije, pa smo ga prilično razmazili. Stalno dobiva „poklone“ i „kekse“ i ja sam ga htjela nagraditi jednom dobrom šetnjom. Ni slučajno, kaže mama. A onda se predomisli i kaže da ajmo svi autom do potoka i prošetat malo. I da pes ide s nama. Vol debeli, kaj opet imaš sreće, veli moj tata. I tak, ukrcamo se u auto i pravac Dubrava. Sjećam se da smo pjevali u autu.

            Mama bi u solo šetnju, sestra bi trčala, a ja bi s pesom na lajni malo lunjala oko šume. Dogovor za povratak je za pol sata. Mama me upozori da s Buddyjem ne idem blizu potoka i da ga ne puštam s lajne. Veli da je divlji i neodgojeni i da će biti frke ako ga pustim da slobodno baulja okolo. Pogotovo ako vidi kakvog pesa, onda smo svi nadrapali.

Dobro, dobro, neću ga puštati i ne idemo blizu potoka, obećajem mami a ona mi dovikuje da držim čvrsto lajnu jer „da bu me vol povukel i hitil“. Ma nema šanse, velim ja i pogladim Buddyja po glavi, a on mi u znak odobravanja i pseće sreće poliže ruku.

            Idemo, Lucky, dobar pas, jel tako... ma da, dobar, ne vući lajnu, govorim mu dok se polako udaljavamo od parkirališta. Cupka on tako cupka meni uz nogu ali ne vuče i pristojan je. Ma, dragi moj buddy, buddy...dobar pas, paaametan, da... Opet mi lizne ruku i da mi obadvije šape pa me skoro sruši. Ej, lakše malo, prijatel! Ovak nebumo nikam stigli, pristojno hodaj.

            Mama nas je vidjela i sad mi dovikuje da se vratim, jer da je tu neki čovjek s dva pesa, pa bi moglo biti frke. Ignoriram ju.

Ne vidim ni tog čovjeka ni ta dva pesa. Ali vidim potok. Vidi ga i BuddyLucky, al ne trza. Fala ti bože, mislim si.

Hodamo i cupkamo mi tako po livadi još kojih desetak minuta, Lucky pristojan i ja sretna....kad se dogodi to što se dogodilo. Ja ful obučena i mokra ležim u potoku. Vesta mi podrapana i sve me boli. Buddy moj, sad smo fakat nadrapali. I ti i ja. Cucak me povuko i bacio u vodu. Dižem se i cijedim odjeću sa sebe. Buddy u šta si me to uvalio, bemu miša...

            Sestra nešto viče, doziva mamu. Joj ne. Sad me čeka jezikova juha. Ka'e? Kaj buljiš, izderem se na sestru koja se valja od smijeha. Veli: Ej, imaš čikove po glavi. Fakat. Dodirnem si mokru kosu i napipam hrpu kojekakvog sitnog smeća iz prljavog potoka. Smijem se.

Mamin mrki pogled ne nagovještava ništa dobro. Skužim da su mi i hlače i doktor  Martens najdraže čizme potpuno promočene. Pa dobro, nije smak svijeta, posušit će se, oprat ću to sve kad dođem doma. Idemo, veli mama. Doma vas vozim. Fuj, kak smrdiš.

            Smijem se, a ona me i dalje mrko gleda, ali za čudo niš ne govori. Umjesto jezikove juhe, naredba – ti i Buddy u prtljažnik. Molim, kaj...zinem ja.

Nemam komentara, veli mama. Izvolte u prtljažnik vas dvoje idiota.

Mokra, prljava i smrdljiva ko da sam se sviđala Buddyju koji me cijelo vrijeme u prtljažniku do doma lizao i grlio. I ja sam njega zagrlila. E moj Buddy. Slurp, ogdovori on. Joooj, istukla bi te, mrcino jedna. Uf.

            Da ne pričam kak me bilo sram pred susjedima kad smo cucak i ja izlazili iz prtljažnika. Ne znaš koji gluplje izgleda i koji je blesaviji. Buddy ili ja? Moj Buddy. Moj dragi smrdljivi šašavi pes. Nebum te više šetala po Bliznecu. Vuff.