Željka Fattorini

U obitelji pasoljubaca logično je očekivati da vam vrata otvori pas.

S isprikom – nemamo psa jer nemamo vrt ni dvorište – odolijevali smo dječjim naletima čežnje. Dosta dugo, godinama, sve dok argument nije pao u vodu kad su naše roditeljske emocije  nadvladale pamet.

               I tako smo Dedek i ja kupili psa i započeli pasju avanturu krenuvši na ljetovanje na Korčulu s malim štencem. (Kako se kaže curica štenac?)

               Putovali smo noću da maloj Tani ne bude vruće. Tada smo se još bezbrižno vozili preko Bosne. Kratak odmor na Makljanu prekinuo je lavež i dahtanje skupine divljih pasa koji su se vraćali iz noćnog provoda – pasjeg – iz Prozora. Prizor je bio zastrašujući – mjesečina, prijeteći psi, kilometrima daleko nigdje nikoga – a u mom naručju mala Tana spokojno spava jer je u sigurnim rukama. „Bjež′mo  Dedek, pali auto, što ako nas ovi psi napadnu... Brzo smo se uputili prema cilju, našem otoku Korčuli.

               Taj susret, tu sreću – to se ne može ni opisati ni zaboraviti. Djeca su preuzela psa. Obitelj se povećala za jednog člana. Ne zna se tko je koga više ljubio, tko je brže mahao repićem. Pas se dobro osjećao u kući. Tri generacije Fattorinijevih brinule su o njoj. Šetnje, hrana – sve bez greške.

               Jednom kad se Dedek vratio s puta, pridružio se Ivi u večernjoj šetnji s Tenom. Iva je previše pažnje posvetila tati i Tana je ljubomorno otkazala poslušnost. Još se na drugoj strani ulice ukazala mačka i proradio je instinkt ruskog hrta. Zaletje la se preko ceste i udario ju je auto!

               Svi smo plakali, plakali.

               Onda je došla Dena. Opet krasni ruski hrt. Nova ljubav, velika briga, pravi gromobran, ali jedan ugriz krpelja i piroplazmoza nam odnese Denu.

               Svi smo plakali, plakali.
               Onda je došao Ares. Kao plišana igračka je ušetao u kuću – mali, zdepasti, blentavi. Izrastao je u pravu rotvajlerovsku neman. S nama je bio poslušna beba. Kad je i on otišao, kleli smo se da više ne ćemo imati psa.

               Svi smo plakali, plakali.

               Sudbina irskoga vučjeg hrta Sokrata bila je više nego tužna. Upitno cjepivo, štenečak i ode.

Svi smo plakali, plakali.

               Dedek i danas pogladi svakog psa koji mu se približi, priželjkuje četveronožnog kompu za šetnje Maksimirom, ali ja se bojim novog stanara i ljubimca.

               Jer neću više plakati, plakati...